Вода – Српско Српски речник, друга свеска

Ево зашто не верујем у еволуцију. Узмем да читам Шафарика о пореклу Словена, написано пре скоро два века (1828.) и схватим да се за ових двеста година скоро ништа није променило. Односно, десило се то да ми који се боримо нисмо истерани из ровова. Је ли то победа? Напредак је утолико што смо сачували положаје, и то је у ствари чудо! Шафарик је на тако мало страна рекао толико много да ми је скоро мило што сам га тако касно открио. Јер да је стигао до мене нешто раније, можда никад не бих скупио храброст да у његов ров уђем и ја.

Осим што је српство ставио пре словенства (а при томе је Словак), Шафарик је дао неколико величанствених историјско-језичких минијатура. Једна таква је она о стаклу. Ево шта каже: “ О балтичко-феничанској, као и бористенској трговини ћилибара посебно је писано у новија времена, толико детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да су балтичку обалу насељавали Венеди у време када су Феничани у процвату њихове трговине (1800-1400. п.н.е.) доносили на Оријент ћилибар који је још био познат Мојсију и Хомеру. Сви историчари, не изузимајући Суровјецког, који хоће да припишу Словенима пруску реч глессо, превидели су важну околност, да оријентално име ћилибара, хебрејски חלחש Еxод. 30, 34., египатски сацал, скитски сацриум Плин., (XXXВИИ. 11), у потпуности одговара словенксом називу скло. Реч скло црквенословенски сткло, руски стекло, српски стакло, ... Пошто су египатско-хебрејске речи сцхецхелет или сукал у семитским језицима стране речи, што се објашњава из неприродних покушаја извођења речи (одомаћено име за ћилибар код Семита је било некада јик или елек, у арапском смола, код Грка ХЛЕКТПОН , сада арапски кахраман, персијски карабе, турски кехрибар...); будући да са робама и њихова имена одлазе у најудаљеније пределе света; пошто се назив глессо код Пруса доводи аналогно у везу са називом код Венда, и пошто коначно скитска реч сацриум због променљивости гласова р и л није ништа друго већ реч сакал, признајем да сматрам речи сцхецхелет, сакал, сацриум за један исти појам које означавају речи сткло, скло, а ову реч сматрам најстаријом словенском речи, која се икада појавила словенском филологу у области повести људи и језика. Када је Словен постао познат по стаклу, пренео је своју реч скло на сва светлуцава провидна чврстостопљена тела. “

Сад је можда јасно зашто се овај цитат налази под насловом “Вода”, јер једно од својстава воде је да тече, а видимо да се стакло заправо стекло. Сам назив стакла долази од топле, вреле фазе кад песак – камен угрејан, постаје каша – течност, “глатка течност” која хлађењем понекад и задржи ту глаткост. Хлађење доноси стезање. Значи да би стакло које се стекло постало право, тврдо стакло, мора прво да се стекне и том приликом се стегне. Овде налазимо дивну финесу кад само језгро иде од ТЧ ка ТК до ТГ. То заиста може да се види, чује, спозна само у језику који има потпуну везу са смислом, и сасвим зависи од њега! Немогуће је дакле занемарити след текло – стекло – стегло – стакло. А вода је у свим својим облицима углавном глатка. Глатка на поглед и глатка на додир, јер чак и кад је храпава мешавина снега и леда, у додиру са шакама и дахом, брзо добија праву стаклену глаткоћу. Ова стаклена глаткоћа управо је намерно плеонастична да бих нагласио значај тог исходишта од течења.

Вода понекад клокоће док тече и ето га минимум КЛ, а он је у ствари мали отклон од минимума ГЛ. Све што клокоће, тече, мора да буде глатко. А шта је најглаткије на људском телу? Па, од мокрих, меких “ствари” – око. И сад неки скачу и вичу где је ту ГЛ минимум? Ту је, у речи гледати. Овај ГЛ минимум има свој ЛГ одраз (в. логос), он је у гласу, а глас је реч. Како и реч и река теку, враћамо се опет мокром и провидном – оку. Баш као шти Руси и кажу глаза, очи. А могао сам до јуче да се закунем да је глазура страна реч.

Од мокрих, тврдих “ствари” шта је најглаткије? Зуб! Тачније, зубна глеђ. Гле, ево га и овде пар ГЛ.

Има ли већег доказа о старини нашег језика? Ако најелементарнији израз као тај лед и ледину, налазимо само код нас у свим облицима потпуно развијених саречја. А код осталих само фрагментарно, као чисте позајмљенице. Јер, поновићу, имају Енглези ленд (земљу), али немају лед (кристал), имају румуни линдина (ледина) али немају лед.

Ипак, тек сад почињем. Враћамо се на онај турски израз кехрибар – кехлибар, а он је могао да настане од – глибар. Јер, ћилибар је стврднута смола четинара коју су реке носиле до блатњавих, глибавих обала мора, које је некад имало име блатно море. А данас “балтик”! Пошто је вађен из глиба једно од имена је могло да буде и глибар; једно име је сигурно било стекло – оно што се стекло, односно дотекло рекама до мора. Кад смо већ код дотицања, да видимо једно од лепших гранања у српском језику кроз вокализацију групе ТЧ. Тече и течност - заиста нећу објашњавати. Погледајте само ове дивне превоје на И и О, јер не кажемо течим течност, већ точим течност која истиче. Али неко ће опет рећи шта је са основом на туч? Зар град и лед са неба нису туча?

Има и на тач! Као тачка коју Чеси зову течка! Замислите мирну површину воде, која је толико мирна и глатка да на њу можете да спустите челичну иглу која неће потонути. Наука то што држи иглу на води зове површински напон – па мора некако да га зове! Пробајте такву воду да такнете прстом, док је дотичете она тачка контакта постаје извор покрета таласа. Као екгран од течног кристала - површина те мирне воде је прави екран, огледало. Може ли ишта боље да региструје најнежнији, најлакши додир – тач, од овакве воде? Да ли је ово тачно? Течно? Тучно? Сад кад смо се изнадодиривали површине воде уђимо у њу. Заронимо кроз тај екран право доле. Сад нас ту прихвата пар НР јер силазимо у понор. А пошто ронимо, користимо обрнут а заправо енергетски исти пар НР – РН.

Пониремо у норе, нере, неретве (храбро) држите дах, још мало док смо доле да се сетимо како Грци кажу вода (нечрал минерал вотер) ФИЗИКО МЕТАЛИКО НЕРО! Неро – вода, вода у дубини је црна, као француско ноар (ух какав добар двоглас). Идемо горе, израњамо из Неретве право у Рону, она је много боља за роњење, некако је питома. Идемо Роном узводно, ка глечеру. Шта је још глатко? Глас! Глас Л. Осетите како гЛатко настаје то наше српско Л, кад врх језика клизне преко предњег дела непца, ни преблизу секутићима, ни преблизу зениту непца, већ тачно између, одмерено, јасно и гласно. Пробајте:л,л,л...

Тај глечер је од леда, и наравно лед је провидан, као стакло које неки зову глас. И ми смо имали неколико назива за стакло, али је глас вероватно давно одбачен због сличнозвучности са глас – слово!

Добро. Видели смо да грчко неро иде из НР, одакле онда латинско АQВА – аква? Из КВ, као у нашем квасити, поквасити. У изразу АQВИЛОНИС – северни ветар (али и север као страна света) крије се осећај мокрог и тамног. У осталом, такав је и стари израз за север – у Повести времених лет – “полуноћна страна” то је она оловна боја севера – сам север. Север је дабоме много мокрији “кваснији” од спженог југа. Наравно, мислим првенствено на Европу и Медитеран.

Од чега настаје вода? Нећу сад оно “вода настаје горењем и зато не гори...” или “од водоника и кисеоника”. Идемо у ону раван где спознаја о настанку воде зависи од наших чула. Ту је пара. Вода испарава. Ситне капљице паре скупљају се у веће и ... даље већ знате. Тако дођосмо до још два језгра. Једно је ПР, као на пример у спарина, а друго је КП као у скупља и капље. Јер вода се скупља капљицама а често кипи на ватри. И погледајте како се заиста дивно додавањем самогласника, грана наше КП на а, и, у, па чак и на о. И снег је вода, а на топлоти снег не кипи, он копни. А кад сасвим окопни појави се тло, земља, камен – копно!

Скуписмо све капи воде, стекосмо их у реке; имамо заиста доста воде. А тамо куда нас те реке воде, тамо је море (в. море ...). Вода нас дакле води, она је некад и провидна, видимо кроз њу, она нам доноси информације и проводи их даље. Вода је значи и веда, преносилац знања. Видимо, дакле, да због Земљине теже вода као течност углавном пада, понире, води нас на доле. Некад потпуно оштро, право на доле, најчешће благо косо на доле. И кад се неко дави, покушавамо да га вадимо, вађење је дакле кретање супротно од понирања. Вадимо на горе, као што се вода ведром вади из бунара увек на горе! Да погледамо то гранање групе ВД.

Ако не извадимо дављеника, он понире у поноре, одлази одведен водом у други свет. Зато и јесте она река, и чамџија, који одвози преко воде у некакав понор.

Баш би било интересантно видети од чега то Енглези изводе свој израз за време, у смислу климе и метереолошке прогнозе – ведер!? Е па то ведер, без обзира шта они кажу, може да дође само од воде коју видимо, посматрамо и познајемо, воду као море, воду као падавине и облаке. Све је то вода. Вода која је видна, све је то ведер. Уосталом, није ведро само канта за воду, ведро је и израз за провидно, јасно време.

Ведар дан, ретка појава на британским копнима, даде ведер!