Витез – Српско Српски речник, друга свеска

Ако сте се некад упитали од чега долази појам витез онда сте свакако и приметили да вам је значење потпуно јано. Прва мисао је ратник, па ратник на коњу па племић... Али како даље? Зашто витез, од чега је то? Узмимо у руке Скока. Да видимо... витез, витез...а, ево га витез: ... Миклошич је рецимо доводио у везу витеза с именом готског племена Витунги. Али и са вит, што је у тринаестом веку био назив пруског сеоског племства, али као позајмица из словенског. Читај српског. Чак и за Скока не долази у обзир питање постања односно етимологије! Па он даље помиње и Адама Бременског где налази име Витингос за пирате, што су у ствари викинзи. Али ту је крај. Остало је само јурњава за сопственим репом. Јер, час су позајмице из словенског у немачки, а час из германског у словенски.

Вит је и плен. Плен код Словена, а код Литванаца вити значи гонити непријатеља (каква је ту разлика од српског вијати?). Тако се ова значења и савршено уклапају јер после прогона има и плена. Али једна згодна необичност отвара још једна врата, а то је словенско витат (постојати, па чак и становати). Као прстом указује на променљивост в у б, и обрнуто. Вити једнако бити. Баш као у војник – бојник. Ако је војник бојник, може ли витез да буде битеж (као бодеж, палеж...), односно битес. Може ли? (в. Вино).

Идемо даље. Вијати је прогонити, а последица бијење и убијање. Право вијање је прогон с променом правца. Змијолико лучно кретање. И не може се одвојити од обавијања (омотавања) и завијања (такође омотавање). Витез би значи, поред војник, као што смо видели, био и обмотани, завијени, вероватно најтачније – опасани. А најстарија врста појаса је свакако чрвсто и неколико пута обмотана, обавијена кожа. То је уједно и најстарија врста панцира, оклопа за најмекше и незаштићене делове тела. Уосталом зато се простор пупка и бубрега и зове слабине.

Кад мало боље размислим, нека минимална опрема војника, ако изузмемо оружје, био би појас – опасач. Војник ратник дакле може да буде и потпуно го, али опасач је ту. Може ли се витез одвојити од појма виткости? Па изгледа да не. Уосталом, опасач наглашава струк. Не треба бити стручњак за спортску медицину па знати да је човек са струком бржи и окретнији, речју – спремнији од оног “без” струка. Спремност је суштина војног позива. Та физичка спремност поготово је битна на оперативном нивоу. Нарочито у време кад су главно “превозно средство” биле ноге. “Ноге лагане” - баш оне омогућавале су оно:”стићи и утећи”.

Виткост је суштина хистерије нашег времена. Али можете ли се заклети да ово фит не долази од нашег вит? Издвојио се већ тако, боље рећи показао и пар вт које има и “подврсте” бт и вд. Па ово језгро изнедрује читава саречја. Вид (очни) се подразумева. Али ако уопште део ове приче иде у том правцу, онда је вероватније у питању виђеност. “Видес” је виђен – познат. Он предњачи. А бити испред, предводити и јесте витештво (в. Валијант). Сад никако не могу да заобиђем Свентовида. Световид (в. конзул) је оно што му име каже – света (космоса) вид (светло) и он омогућава да се види, разликује, разуме и наравно ратује. Јер многи нам еп казује да је најстрашнија битка она у мраку ноћи, кад измешани борци обарају сопствене другове.

Вит даје витицу (в. вино), лозу, и да видимо како се каже лоза у латинском? Па, исто: ВИТИС. Живот је ВИТА а ВИТТА са два т јесте веза, врбца, трака. Погледајмо витеза у светлу овога. Витез је значи и везан, али чиме и где и како? Па крвљу и речју или речју и крвљу. Редослед одредите сами. Лоза је чиста слика крвне везе па сад и синтагма “војни обвезник” добија потпуно други смисао јер сам појам обавеза вуче видимо из опасавања, обавијања (обавезивања) – најшире схваћено из опремања. Тако је случајно етимолошки откривен и погођен “секундарни циљ” – обавеза. Обавеза дакле не долази од некаквог везаног стања – ропског или полуропског где се ратник схвата као пас на ланцу који је везан и мора да се бори кад газда тражи. Ратник – витез није роб – гладијатор. Он је слободан човек који служи (в. Срби). Знајући коме и зашто. Обвезник и витез су исто. Витезови су најчешће краљева пратња, а то су обично рођаци, поготово у освит историје. Заклетва краљу и роду се подразумева, била она изговорена или не! Витез је зато израз најстаријег доступног језичког слоја. Отуда толико слабо приступачан до сада. Уосталом, у другим језицима – узмимо изразе најт или ритер – поготово у изразу ритер, очито је да се ради о условно “свежем” изразу. Јер црпе из јахања – ритања. Коњ, та ритајућа животиња, узјахан је релативно касно. Археологија нам сведочи да је практично цео други миленијум (пре Христа) коњ коришћен у рату али само за вучу, што нам дирктно потврђује и Хомер.

Чак и да се ритер изводи од “приколичара” – возача кола и борца са кола, опет је далеко старија верзија витез – овит, обавијен, опасан – заштићених слабина! Можемо, додуше, ритер да схватимо и нешто слободније. Рецимо, да најшире подразумевамо ритање као махање, махнито ритање не само животињских ногу већ и људских удова. И ту имамо у помоћ у паралели махер (махач). Најстарији махер је клесар, ковач. Њагово је монотоно ударање - тај покрет руком, заштитни знак мајстора уопште. Али шта изузев нашег узмаха може да буде отац махера? У ком тону, како сад треба чути и видети хеленско махаира – мач? И МАХНТНС (махетес) – ратник.

Имамо ми још један назив за витеза, и то оног најбољег – заточник. Заточник је оно што Енглези зову Кингс чемпион. Буквални превод је “краљев пољак”. Ако испратимо до краја оно чемпион, иде из француског шамп од лазитског камп(ус) – поље. Али код заточника су се укрстила два значења, једно од заточеник и друго "затеченик". Заточеник, чији би то био заточеник? Па вероватно краљев. И то је можда одсјај из времена кад су велможе пуштале своје борце-робове једне на друге. Ту треба тражити порекло гладијаторства. А затеченик би био онај који се затиче на пољу, који је кадар стићи и утећи, и на страшном месту постојати -–читај бити! Најзад, у прилог витезу као опасаном – увијеном – обавијеном иде и израз распојасан. Распојасаност би означавала неспремност, баш као што је опасаност – спремност, основни захтев у витештву – војничком позиву. Распојасаност је и одсуство панцира, а то је давање предности непријатељу још пре борбе. А опасаност и опасност...? !