Вино – Српско Српски речник, прва свеска

Показује сву немоћ компаратистике и лингвинистичке археологије јер је његова етимологија остала до данас нерешива загонетка. Најдаље докле се стигло по овом питању је одређивање зоне порекла ове речи у географском смислу а то је простор од Кавказа преко Црног мора па до источног Медитерана и његовог Трачког приморја одакле је кажу вино пошло у свет и као пиће и као реч. С обзиром да се ово може прихватити као тачно остаје ми да дам етимолошко објашњење (ни мање ни више), објашњење које компаратисти нису могли да досегну.

Део истраживача тражио је исходиште појма у латинском ВИТИС чокот али вино (односно ВИНВМ), не долази од витис, јер вита је и јела, а и зелен бор – али грожђа не рађају. Ово вито се очигледно односи на биљни материјал уопште, нешто витичасто најкраће грмље – жбуње. Други пак установљавају како вино не постоји ни у једном облику аријевских језика (?), а целу збрку појачава терминологија за коју је мало рећи да је нејасна.

Зато се обраћам слуху и оном кључу који прати логику нашег бића – вино отвори се. Од најстаријих времена користили су Срби вин у значењу крив (гуилтy). Ово наше вин долази од вијан – онај кога вијају, прогоне, а истог је порекла као војник које настаје од вој. Могуће је да је најстарија реч звучала веј као што снег веје (а ветар вије). У санскрту вети значи управља а латинско ВИС јесте сила. Ова нам, два језика помажу да схватимо како се ради о управљеној – усмереној сили, коју кад неко спроводи усмерава на другога он је вој–ник, вијач, а по истом принципу онај који трпи усмерену силу је вијан, виник, односно кривац. Временом се изгубио смисао и идеја о заједничком пореклу појмова (не)–вин и војник, па је због хомонимије пропала именица вина (кривица) а преживео придев с негативним префиксом – невин. Увелико се код нас користи израз навијање без реалне свести да му је исходиште у вијању некога с неким, побеђивати некога, што је суштина светског навијачког вандализма.

Код Латина ВИНЕА јесте виноград али и заштитни кров на опсадним справама, како је то могуће? Могуће је јер смисао потиче из два правца, један је просторно геометријски и стиже од косине или стране брда на којем је обично виноград а и кров на овну има косе стрме стране. Други смисао долази из смера вин, крив а у примитивном родовском друштву крив је (скоро) увек онај који није рођак а то је странац. О томе нас антички писци обавештавају на сијасет места: за отимање, убиство или нешто друго судило се да би се установило да ли је нанета увреда богу (или боговима), а не као данас због самог убиства. После утврђивања кривице, кривац ако преживи могуће суровости остаје без права на ватру и воду, прогања се из заједнице као вин тачније виник и тиме постаје странац. Јасно је дакле да је кривац увек (и само), странац – иноплеменик.

Тако смо опет дошли и до биљног материјала, јер видели смо заштитне стране овна су косе, а правиле су се уплитањем еластичног коља. Исти такав плетер користио се за заштитну ограду винограда. Због ове плетене ограде и кажемо виноград јер то његово град долази од оград, а не од град у смислу насеља. Виноград је дакле оплетена заштићена страна брда али још не рекох о самом вину. Пошто сматрам да војник и вино долазе из истог језика, звучна сличност није ни мало случајна. Вино је изгледа настало по угледу на грађење речи пиво оно што се пије и представљало је у најраније доба војничко, војно – пиво. Временом остало је само војно како и гласи реконструкција трачког назива воина (војна) од ког је и настало оно због дигаме чувено грчко ФОИНОЦ (воинос).

Ретки и драгоцени виногради у старини пружали су врло мало могућности за некакву у данашњем смислу широку употребу вина, зато је неминовно дошло до одређивања приоритета у коришћењу. Што се тиче његове употребе у култовима ту је вино очувало континуитет још од правремена. Потребе рата нису биле ништа мање важне, а чак су и преисторијски генерали знали да је војницима потребан додатни подстрекач, а такав стимуланс пре сукоба свакако је било вино. После битке опет вино, за преживеле уморне и рањене борце. Сламају се копља око тога, како је изгледало хомерско вино, односно, какво је било то грожђе, од кога је настајало. Српско вино је, свакако било рујно и у њега се често додавао мед, медовина је у ствари оригинално пиће за јунаке – енергетска и психолошка бомба. Наравно временом су се појавили и јаки алкохолни дестилати а развојем хемије у 19. и 2О. веку стимулативна функција вина постала је смешна у поређењу са чудима модерне науке. Изгледа да се епоха вина и медовине заиста завршила с Краљевићем Марком.

Војник је у ствари посредан доказ да је вино наша реч, културни термин који су Срби предали свим околним народима или племенима, а како је вино дериват војника ту се круг лако затвара. Заблуда о Грцима као некаквом древном и културном народу огледа се највише баш у терминима везаним за било који вид најстарије културе, јер су сви до једног позајмљени од претходника. Тако су Хелени преузели и назив за пиво кроз изобличену синтагму – јечмено вино КРИЛЈИНОЦ ОИНОЦ – живели!