Варвари – Српско Српски речник, прва свеска

Ево нас код једног врло растегљивог појма. Њагово основно значење добро је познато – негрк. Проблеми дефинисања међутим, зачети су још у старини. Од половине другог века старе ере када је цела Хелада претворена у римску административну јединицу Ахају Грци више нису могли, тачније смели, да за Римљане користе израз барбари. Отаџбина Грка припала је Ромуловим наследницима а панхеленско понижење лечило се старим – новим мелемом, јер је у то доба појам варвари на посредан начин изједначава макар вербално победнике и покорене. Само век доцније Гај Јулије у својим Коментарима користи реч варвари за неримљане са којима долази у контакт на тлу данашње средње и западне Европе.

Завршна фаза изједначавања латинског и хеленског утицаја припала је Плутарху који Упоредним животописима покушава да помири, али чак више, чини ми се, да утеши своје земљаке. Њагов варварин значи негркнелатин. Овај израз је претрпео силне промене још од оца историје у петом веку старе ере кад овај полугрк (што није небитно) Варварима назива припаднике много развијенијих цивилизација од хеленске, као на пример Египћане и Вавилонце али вероватно само у значењу странац. Изгледа да је појам варварин у данашњем смислу формиран тек од најезде разних племена на Царство у позној антици, кад су се највише „прославили“ и прочули Вандали.

Етимологизирање иде у два основна правца: први тврди како барбар долази од брбљач, брбљивац (који неразумљиво прича) и други који заступа тезу о брадоњама! Један од додатних проблема између осталих је и тај што се не зна до краја поуздано како су класични Хелени изговарали б (бету) упркос познатом школском примеру са блејањем оваца (бе, бе). С обзиром на велики број недовршених, неиздиференцираних гласова и међу гласова уопште, питање је да ли се та бета није некада изговарала и бвета? Ово се питање даље компликовало кроз византијски период кад бета постаје вита отуда и традиционални српски изговор Визант, василевс итд. Потреба за бетом међутим осећала се код Ромеја итекако кроз читав средњи век, макар због писања страних речи. Тако код српског имена БОУКАН још и може да се предпостави о коме је реч али већ рецимо код БЕЛОС може да буде и Белош и Велош, као велебиље, Велебит, Велик. Шта се ту онда ради? Не знам. Од две понуђене етимологије брбљач ми се чини уверљивија од брадоње. Поуздано се зна да у најстарије па и у класично доба сви одрасли Хелени пуштају браде и брадатост није никакво специјално варварско обележје.

Брада је по свему постала непопуларна тек од Александра Великог који је за разлику од оца Филипа бријао лице пошто се оно мало плавичастих длака и није могло звати брадом. Улизице око њега бријале су се да удовоље цару света како се војсковођа случајно не би осећао непријатно без браде, јер не треба заборавити да је до тада брада била важна ознака пола, година и достојанства. Из Александровог генералштаба прешла је мода бријања на официре и обичне војнике, па најзад и на народ. Тако ће разнежени и сексуално неопредељени хеленизам моду уклањања длака предати Римљанима. С тог разлога мислим да Грци не би друге народе звали брадоњама а да притом сами имају браде. Како су, видели смо, и Египћани за Хелене варвари, и ту пада „хипотеза“ браде јер су Мисирци шта више избријавали читаву лобању. Зато је сасвим могуће да барбар долази од наше речи барабар, бити исти с неким, једнак у групи – шире тумачено – саплеменик.

Утврђени индоевропски минимум бхер – штрчати, оштрица чува се у нашим изданцима – бора (игличасто па боде), брана (шиљак за оружје), ту је и брадва (секира – оштрица која брије грање) али и брада (такође игличаста, накострешена, штрчи). Брада је издржала обичну метатезу практично код свих околних народа попут бирд (енг.) или бард, песник код Гала – Келта – брадоња, јер стари су Гали бријали браду а пуштали бркове, изузев бардова.С тога је барабар – барбар припадник вероватно неке предгрчке групе блиске Пелазгима али и старим Македонцима, можда Илирима. Још „стриц историје“ – Тукидид у свом Пелопонеском рату изричито зове Македонце варварима. Најбоља је илустрација мржње Хелена према варварима у доба суноврата грчке слободе је Демостенова трећа филипика у којој каже: „Он (Филип) не само што није Грк нити је са Хеленима у било каквом сродству, већ није ни варварин из неке земље достојне поштовања, већ је то дрипац из Македоније одакле ни доброг роба не можеш да набавиш.“ После овога став данашње грчке „науке“ изгледа заиста гротескно у тврђењу како је Македонија класична земља старе Хеладе. Историја ваљда томе и служи, по једној од дефиниција, политичкој преради чињеница.