Трофеј – Српско Српски речник, друга свеска

Данас, кад чујемо реч трофеј мислимо прво на спорт, па онда на лов:рогови, препариране животиње стаклених очију. И рибари су нека врста ловца - у рибара мокре гаће – за вечеру не зна шта ће. Какав стих! Готова строфа!

Какве везе имају трофеј и строфа? Велике и нераскидиве. Нераскидиве као добар конопац, строфос на грчком. Конопац, без обзира од које је материје направљен (длаке, коже...), настаје врћењем, упредањем и уплитањем нити. Најчешће је, дабоме, од конопље – кудеље, зато се и зове коноп. А врћење је у грчком језику строфон (још је и окретање и обрат). Е сад пазите, ово почетно С није обавезно, јер старогрчки зна и за тропос (обрт). И опет тропос (веслачки ремен), коноп, где у овом случају акцент иде на последње (друго) О. Како се у ове конопце уклапа ТРОПАИОН – споменик победе на бојишту? Од кога је очигледно настало ово светско – трофеј. Дабоме, прво преко латинског ТРОПАЕВМ.

Да погледамо још мало у Грка, има ли још речи... А да, ево: ТРОФН – храна, гајење, неговање; и ТРОФИС – силан, јак, велик. Шта би могло да буде заједничко обртању, окретању, конопцу, победничком знаку, храни и снази? Поћи ћу од краја.

Како храна улази у организам на уста, где се прво жваће и обрће, затим се гута, при чему се скотрљава – стрпава наниже у трбух. Практично се стропоштава. Храњењем детета, кљукањем, оно би требало да постане снажно и велико, прави победник. Како настаје ТРОПАИОН? Нећете веровати, обичним трпањем на гомилу лешева непријатеља и њиховог оружја и оклопа! Стари писци су нам оставили небројене описе ових оваквих натрпавања. Херодот каже да су после битке код Платеје (а то је она битка после које су Персијанци заувек протерани из Грчке) 479. године пре Христа погинули Хелени сахрањени у заједничке раке, које су после обележаване каменим плочама са натписима из којих су градова погинули борци. Не могу овде да пропустим а да не поменем трагикомичну ујдурму када су годинама иза овог догађаја падине Китерона, по којима се водила битка, просто засејаване “спомен плочама” са именима грчких градова који уопште нису учествовали у бици код Платеје!

Погинуле Персијанце, као и њихове хеленске савезнике, Грци су оставили по пољима тамо где су и падали. Спартанци су допустили својим хелотима да опљачкају тела противника, којом приликом су с Персијанаца поскидали све што се могло. На првом месту метале и дабоме највише злата. Спартански краљ је одређивао ко ће и колико чега да добије.

На Херодотове приче идеално се наставља Паусанија кад, говорећи о светињама Акропоља, каже: “У храму Атине Полијаде... има ту заветних дарова вредних помена... па ратни плен од Међана – грудни оклоп Масистија који је код Платеје водио коњицу, и кратка сабља, која је наводно припадала Мардонију.” Али Паусанија, какав је зналац, не пропушта да примети превару: “Дакле за Масистија знам да га је убила атинска коњица, а пошто се Мардоније борио против Лакедемоњана и погинуо од руке неког Спартанца, Атињани уопште нису ни могли да дођу до сабље, нити би им уопште Лакедемоњани дозволили да је узму.”

Ово је дакле било “класично” кићење туђим перјем. Не знам просто ко је гори и смешнији, анонимни “сејачи” надгробних споменика по Китерону, или “куратор музеја” Атине Полијаде. Има Паусанија још нешто да нам каже јер, пролазећи кроз Спарту, помиње: “Светилиште Зевса Тропаја саградили су Дорци пошто су победили у боју како остале Ахајце...” ТРОПАИОЦ, надимак Зевсов, стоји у очитој вези са ТРОПАИОН (тропајон) – споменик победе. Како је Зевс Тропај онај који окреће и даје победу, неопходно је да то и видимо. Визуелизација нам открива две врсте окретања. Једно је окретање непријатеља око осе (кичме) и његово бежање. То је вертикална оса. А хоризонтални окрет претставља обрушавање непријатеља око осе рамена, карлице и колена. Дакле, овде је хоризонтална оса а вертикални окрет. Заправо, пад, сурвавање, стропоштавање.

После победе, победник трпа на гомилу стропоштане непријатеље. Херодот посредно каже да је дошло и до гомилања непријатељских лешева, јер: “... Платејци су наиме све кости скупили на једно место!” Ако су их скупили то је сигурно било натрпавање, а никако “класификовање”. Можете само да претпоставите какво је то игралиште било домаћим и дивљим животињама кроз читав период труљења.

Ако мислите да се нешто значајно догодило и променило у људској природи, и “обичајима рата”, у следећих пет стотина година, погледајмо шта су Германи урадили са три Октавијанове легије, до ногу сатрвене у Теутобуршкој шуми. Стравичан је Такитов опис из Анала кад се шест година касније (15. године наше ере) римска војска под Германиком Цезаром, пробила до места масакра. “Укаже им се грозна слика... усред логора беле кости, скелети усамљени или у гомили... поломљено оружје и скелети коња, лобање причвршћене на стабла. У оближњим шумама олтари варвара на које су били прнели на жртву трибуне и центурионе, највише по рангу..."

Ови одвратни одломци су ми ипак били потребни да кроз визуелизацију покушам да решим. Јер ове беле гомиле костију обележавају боље него ишта место победе и казне, сетите се само Ћеле-куле. У историјском смислу то је било јуче. И шта је онда друго исходиште белега до ова белина костију што бележи.

Волим ја и Плутарха. Он чешће од других објашњава речи. Можда и зато што се увелико обраћао негрчкој публици, а најчешће су то дабоме Римљани. Зато је драгоцен његов опис у “Ромулу”: “... приближивши се колико су могли да одмере један другога, упуте обојица изазов на двобој а да се војске не померају. Тада се Ромул заветовао да ће у случају да он надвлада и сруши противника, његово оружје принети и посветити Зевсу. Заиста га надвлада и сруши... Ромул је, међутим намислио како да свој завет испуни највећма по Зевсовој вољи, а да то буде пријатан призор и за грађане. Посекао је огроман храст на бојном пољу, обрадио га као трофеј, па Акроново оружје једно по једно распоредио и уредно причврстио свуда наоколо. Седи привеже појас око одеће, а своју бујну косу овенча ловором. Затим на десно раме напрти трофеј, држећи га усправно, и пође започињући да пева победнички пајан, који је прихватила наоружана војска у његовој пратњи.”

Овде постоји неколико нивоа. Види се како Ромул прво руши (стропоштава) противника, потом сече (руши) храст који је Громовниково дрво. Занемарићемо оно “огроман” као обично и епско прихваћено претеривање. Обрађује, дакле, овај церић вероватно људске висине и дебљине подлактице. Тако да дрво с бочним гранама подсећа на костур страшила, јер оставља простор за шлем, грудни оклоп, мач и све што је његов противник могао да има на себи.

Кад је све то лепо покачио и повезао, он подиже и храстић и противниково оружје (лутку) виоко на раме. Можемо ли рећи да је храстов костур просто затрпан (натрпан)? Можемо. И морамо. Јер тако јесте.

Уз све то обиље симбола Ромул додаје још један ниво – песму. Она је свакако у стиховима и строфама, јер строфа има ритам, падање и уздизање, а уз то представља кратку, заокружену, римовану логичну целину, чија краткоћа омогућава хорско понављање, односно, одговор, читаве чете његових пратилаца. Песма се свакако састојала од познатих реченица и најрадије бих је упоредио са бећарцем типа – кога моја ножина убоде, не треба му ни леба ни воде! Кад то прихвати чета, не можеш а да не осетиш хладноћу сечива. Из овога ће се развити римски тријумф који је дозвољавао само тада опсцено подилажење масе тријумфатору, а које је често представљало обичну бујицу псовки. Победник у двобоју изблиза, поготову ако је после тога још учествовао у бици, није могао а да не буде испрскан туђом, често и својом крвљу. Зато ће доцније тријумфатори долазећи из далеких крајева у Рим, да прођу у тријумфалној поворци Форумом, мазати лице црвенилом, као да су управо стигли из битке. Управо тако и каже Плутарх:”... грађани су их примали радосно и задивљено”, (Ромула и пратњу), “ова је свечана поворка била прва у низу свих каснијих тријумфа којима је послужила као узор.”

Ако се задржимо још мало код Ромулове песме, видећемо да стих на латинском гласи ВЕРСВС, а значи још и бразда и обртање плугом. И све се уклапа. Као што је стих део песме, тако је версус – бразда део њиве.

И даље прилазим појму везе и упредања кроз ВЕРСО, окретати, ваљати, што је значи исто што и строфон – врћење, обрт. И строфос – уже. Не могу овде да прескочим нашу реч ВРЗИНА – испреплетано грање. Па ни врзино коло – коло и врзмање – кретање на све стране и у круг.

Дакле строфон и версус су слично и исто, врћење, окрет, обрат и стих. И гле чуда, оба израза иду из српског, са потпуно јасним исходиштем: строфон од стропоштати, стрпати. А версус од вртети, врзмати...

Рекох на почетку да трофеј стоји у вези са храном и кроз “грчко” трофе – храна, не смем зато да заборавим Шафарика који је дао један диван пример, још пре два века, у књизи “О пореклу Словена...” . Позивајући се на Јорданову белешку, Шафарик говори о Атилиној сахрани која се звала СТРАВА! Даље Шафарик упоређује то СТРАВА са словенским ТРОВИТИ – јести, пити. И ТРОWИТИ, ФАЦТИТ; а даље:”ТРАWИТИ, са препозицијом С – стравити, именица страва још и данас значи чешки и пољски – јело, храна, а словачко СТРОВА – јело, поврће.”

Сад се питам колико сам пута у младости рекао за поврће у јелу – нећу да једем ту траву! А да наравно нисам никада пре тога чуо за пољски, словачки, и чешки израз за храну и поврће. Ово могу да објасним само присуством ЕПК фактора.

Шафарик вероватно мисли на даћу Атили, говорећи о страви. И у праву је, јер изрази западних Словена објашњавају да се заиста ради о јелу и пићу. Али Атилина сахрана је подразумевала и масакр људи и животиња. Слушајући тај опис покоља, модеран човек би рекао “страва”, и можда додао и ужас. Но, страва би свакако била ту.

Зашто би наш човек у старини именовао нешто другачијом логиком, кад је код њега ЕПК фактор био вероватно још живљи и присутнији? Нисам тако често размишљао о целовитости појмова, израза, али страва је међу бољим примерима јер садржи и сопствену негацију. Може ли се тровити (јести и пити) одвојити од отровати – тровати? Јело и пиће су и отров – зар није све ствар дозе?

Ако се задржимо још мало на овоме и одемо до поља визуелизације, показаће се да страва и трава могу да имају заједнички именитељ у штрчању – кострешењу (дигла ми се коса на глави). А трава се тре, трве, таре влат о влат, а коса се састоји од власи, да не кажем влати. И опет тај минимум ТР. Како у сТРофи и ТРофеју, тако и у сТРави, ТРови и оТРову. Он говори о интензивној радњи, пуној додира -–трења! Тровити - јести и пити нераскидиво је од трпати, где? Па у трбух! Трпање јела у трбух је основна “потрба” – потреба, и због ње су истребљене многе животиње а и људи. Трбух трпи због потреба. Ову ТР групу налазим и у трап – рупа, остава у земљи. За чување хране стабилне температуре.

Из овог нашег трап долази и енглеско трап – замка, јер је, дабоме, првобитна замка била такође рупа у земљи, у коју упадају животиње. Трап је значи нека врста великог трбуха. Упадање, стропоштавање, често поред падања подразумева и окрет, ковит, и ето нас на самом почетку. Код трофеја. Који, видесмо, настаје трпањем!