Људи – Српско Српски речник, прва свеска

Док је постојао такозвани источни блок овдашњи медији уредно су преносили идиотски стереотипне „коминикеје“ и то увек истим редом, наиме, прво би цитирали Правду, па обично за њом Трибуну луду, она је за мене остала до данас „трибина лудих“, у то доба био је то добар штос, али важнија од вица показала се звуковна сличност у речима луд и људ. Тешко је дефинисати лудост а њена „радна“ одредница би могла да буде и „душевни квар“ наравно код људи. Лудило је тако као и смех ексклузивна људска особина или ми бар тако мислимо, а луд је изгледа најближе појму људ у значењу човек, али данас такву једнину немамо у српском језику. Зато нико неће рећи „један људ“ али већ код два може – двојица људи. Овај облик сингулара гласио је некад људин а готово је идентичан са нашим савременим изразом људина који истина мало вуче на „пежоративниаугментатив“ (попут коњ – коњина) али ипак то није. Овај наш људин се у старој деклинацији мењао исто као и Србин.

Ипак све ово не бих ни писао да не постоји једна невероватна чињеница: а то је да „етимолози“ не повезују појам људи са појмом луди односно лудаци – господо, па ви сте луди! За ову причу може да буде значајно и то што стари облик (људ) у ствари значи народ а сходно томе људин би у древном изворном смислу био слободан човек, онај који своје стање црпе из групе којој припада, а она је (та група) слободна. На срећу нисам Енглез и зато нећу рећи да сам шокиран недовођењем у везу ових речи али што је много много је! Јер налажење истог порекла људине и лудака значи у ствари још један корак ка доказивању првенства старине српског а то никада није било „пи си“ (политикали корект). Истина ова блискост није ни демантована већ је, што је много лукавије, прећуткивана. Поред увек спремних „турцизама“ вечито прибежиште „лингвиста“ су и неизбежни индоевропски коренови па они тако и.е. луд(х) тумаче са нарасти а такође и.е. леуд са „претварати се“, превиђајући при том да баш наше човек – људина спаја нарастање – размножавање и глуму претварање, а у целој природи баш људи су највичнији обома истовремено. Уосталом, шта је глума до претварање у нешто друго.

Људи док живе и греше а баш то и бележи Елезовић у свом речнику где слудовати значи погрешити. Луд може још да има исти или сличан смисао и са млад али овим лепеза „лудог“ саречја није отворена ни до пола. Да се код луд ради о другом односно погрешном душевном стању је јасна, али постоје и деривати као залуд од узалуд у значењу бадава. Леп пример појмовног гранања у старини су значења сходна етнопсихичким константама балтичких и медитеранских Срба где северно луд значи тужан, а насупрот овој морбидној балтичкој лудости стоји и јужна, весела, где луд може да буде и детињаст. Сви ови појмови у српском: глума односно претварање, па игра и детиње понашање, налазе се и у латинском али и тамо без етимологије опет због познатог „пи си“ синдрома. Ту је лудија – играчица, у ствари наша лудаја, па ЛВДО у смислу ругати се, варати и шалити се. Најзад још и ЛВДИБВНДВС које значи без бриге (муке), лако, шалећи се, играјући се и тако ето по ко зна који пут показује се право исходиште латинског језика чија етимологија, види се, добија смисао само уз српско тумачење односно уз помоћ српског кључа.