Sve veze, meni
Vaša korpa
Sve veze, meniVaša korpa
Књига у корпи = 0

Етрурци – Српско Српски речник, прва свеска

 

Смештени усред медитеранске Европе и датовани у релативно скору прошлост, (од око седмог века старе ере па до прелома миленујума) Етрурци или Расењани како су сами себе називали, изазивају забуну и спорове међу познаваоцима а пишући о њима и највећи „стручњаци“ постају контрадикторни, у ствари смешни, побијајући сопствене налазе из реда у ред. Тако до дана данашњег овај народ није одговарајуће класификован, јер суштински погрешна подела на индоевропске и народе који то нису, ставља Етрурце ван предпостављене индоевропске језичке групе. То је између осталог и зато што још нема, а неће скоро ни бити, праве и тачне дефиниције појмова за племе, народ и расу, и ту на тим елементарним категоријама где је потребна чврста терминологија, стоји трулеж и празнина. Зато се цела зграда и срушила, наравно то је тако за мене, можда за нас, али за њих то је и даље једна солидна грађевина коју виде и у коју желе да верују. Потпуно несигурне: археологија, палеолингвистика и повест не слажу се по питању Етрураца и то у сваком сегменту овог тешког питања.

Од постанка такозване критичке историографије и осталих сродних наука, грубо речено са наполеоновским добом, угњездила се једна флоскула о Етрурцима која на срамоту западне науке остаде до данас: то је чувена тврдња по којој се језик Етрураца „чита али не разуме“ – преведено на српски то значи читамо, изговарамо дакле чујемо звукове али не знамо шта они значе. Готово невероватно али је тако. Питам се како је могуће да се чита египатско, слоговно, клинасто и којекаква друга писма и да при том наводно они који читају и разумеју шта пише, а језик из срца Италије не могу да дешифрују већ вековима? Мој одговор је прост – не могу јер не желе!

Читаву ову ситуацију осветљава Олга Луковић парафразирајући нашег етрусколога Ђорђевића – код истраживања етрурског овај језик поређен је са свим могућим језицима чак и централноафричким али никад (бар не јавно) са било којим словенским, не дај боже српским! Три наша истраживача Ђорђевић, Билбија и Пешић су ипак пришла етрурској тајни а на том послу је изгледа најдаље стигао С. Билбија дешифрујући етрурско писмо помоћу српске ћирилице. Р. Пешић поредећи даље „тирсеницу“ с „винчаницом“ и „влесовицом“ недвосмислено показује велику сличност дизајна (морфологије) ових азбука. С обзиром да се ради о фонетским писмима више је него могућа и њихова гласовна подударност а одатле је само пола корака до доказане сродности ових језика.

Писаних података о Етрурцима толико је мало да добро дођу и обавештења чувених забављача као што је рецимо „отац историје“: „прича се такође, да су ове игре пронашли Лиђани кад се део њих селио у Тирсенију. То је било овако за време краља Атиса, сина Манова, настала је у целој Лидији страшна глад… Коцка је одредила да краљ остане у земљи и да влада онима који остану а за владара оних који су се исељавали одредила је његовог сина који се звао Тирсен. Они којима је било одређено да напусте земљу оду на морску обалу у Смирну и тамо саграде бродове, па пошто натоваре неопходне ствари, разапну једра и пођу да траже живот у новој земљи. И кад су прошли многе земље стигну у Умбрију, где су основали градове у којима и данас живе. Име Лиђани промене и узму име по краљевом сину који их тамо и одведе, од тада се зову Тирсени…“

Колико год сумњамо у Херодота, правац Лидија – Умбрија је више него сигуран а њега усталом потврђује и цела апенинска традиција, много старија од Халикарнашанина. И Плутарх нам у свом Ромулу говори: „С тога још и данас (Римљани) кад приносе жртве у славу победе, водају једног старца преко форума на Капитол одевеног у тогу с гримизним рубом, окачивши му око врата булу као што носе деца, док гласник виче – Сарђани на продају! Кажу наиме да су Тирсенци колонисти Сарђана, а Веји су опет тиренски град.“

Питања свакако има много, једно је народно име, како су се тачно звали Етрурци? До нестанка су изгледа имали заједничко име за становнике свих дванаест најважнијих градова у „правој“ Етрурији, оној која лежи између Арна и Тибра. И тако, у недостатку њихове књижевности, лична имена и топоними остају практично једини извори језика Тирсенаца. Та насеља су: Волатера, Вада, Сена, Руселе, Аретиум (Јаретин?), Клузиум, Перусија, Волсини, Волци (Вуци), Коса, Свана (СВАНА), или Сована (СОВАНА), Биеда (БИЕДА – Беда), Цере (али можда и Кере данас Черветери), и многа друга а све ове називе транскрибовао сам дословно ни мало их не дотерујући према српском. Врло је могуће да то „двоструко двојство“ имена по грчком: Тирени – Тирсени а по латинском начину: Етрурски – Туски, долази од неког старијег које је издржало велику деформацију и по хеленском и по римском прилагођавању приликом писања а поготово код изговарања. Могуће је да смо на трагу трачког имена по логици измене: Трачани, Трашчани, Рашчани, Рашани, Расени. Тракија и јесте област на путу од Лидије ка Умбрији и Етрурији.

Кад говори о Пелазгима Херодот помиње и Тирсенију у Крестонији а то је област на Халкидичким језерима која може да буде источна Македонија али и западна Тракија. У сваком случају опет се ради о зони трансмисије од Мале Азије ка Апенинима. Владајућа западна теорија увек неодређено говори о некаквом „оријенталном“ утицају на етрурску културу. Сачувани предмети из Расене показују велику сличност с артефактима малозијског простора. Тако рецимо практично и нема разлике између камених лавова неохетитског стила и етрурских лавова истог периода а то је баш оно доба (шести век старе ере) кад долази до сеобе коју помиње Херодот. Још лепши доказ везе Лидија – Расена је обућа, тачније опанци шиљкани, плитки и дубоки (на облик чизме). Они су на првом месту доказ високе цивилизованости јер примера ради грчки свет хомерског и архајског доба и не зна за обућу, тадашњи Хелени су скоро голи и при том још и боси. „Шумадијски“ облик хетитиских и етрурских чизама открива и префињену занатску израду.

Изгледа да је Расена и Италија уопште, насељавана из Мале Азије у неколико таласа а да су два главна наишла око дванаестог (њега бих назвао тројанско – хетитиским) и око шестог века (неохетитиски). Чувена вучица коју сисају накнадно у ренесанси постављени близанци заправо је етрурски рад и преко ње прилазимо најстаријим култовима Расене, где вук представља у ствари првог Етрурца. Можда је сад прилика да другачије послушамо ону „латинску“ – човек је човеку вук. Јер ако је вук родоначелник племена, а јесте, онда ова пословица има изворно сасвим другачије значење. Она је нека врста култне лозинке, паралелна српској, брате Србине, или само брате која се још и данас упућује често и непознатом.

У доба највећег проширења расенског господства оно је обухватало скоро целу „чизму“ од Венета па све до Помпеја и Сорента на југу. Етрурско повлачење у праву Етрурију почиње поразом који им је код Куме 474. нанео Сиракужанин Хијерон, али је имало доста воде да протече Тибром до коначне пропасти Етрурије. Сам Град је прилично, поготово почетком своје историје, страховао и трпео од Етрураца, а расенска војна премоћ пренела се и у доба републике. Тако и Порсина долази 508. године под Рим да освети протеране Тарквиније, заузео је Јаникул и опсео Град. Притиснути глађу Римљани дају таоце и враћају отету земљу Вејима. Том приликом Порсина штити практично читаву Етрурију иако се изгледа никада заиста није радило о јединственој држави већ само о савезу градова.

Опадање Тирсеније било је обрнуто пропорционално порасту Рима па тако до постанка светске државе пред крај републике етрурски тон потпуно ишчезава. Ипак и кроз читаво доба царства најславније породице Рима дичиле су се етрурским прецима, шта више, нечије расенско порекло значило је сигурну припадност највишој класи или плеонастично речено „најстаријој аристократији“, оној која бејаше старија и од самог вечног града.

Највеће проблеме „етрусколозима“ направио је језик односно писмо које је тобоже настало од грчког алфабета. Мени расенско писмо међутим највише личи на слова нађена у Мидином граду, локалитету у некадашњој централној Фригији код данашњег Ескишехира на пола пута од Троје ка Анкари. Ту, поред неохетитских рељефа осмог и седмог века старе ере на Мидином споменику исклесано је писмо датовано у шести век наравно такође пре наше ере.

Што се „тајанствености“ језика тиче увек се насмејем кад се сетим како је Билбија лепо прочитао натпис са једног расенског рељефа на коме се боре две немани: „ала сипа жер на Перуна.“ Занимљиво је такође и питање расе (Расењана), упркос свим „долихо и брахиокефалним“ будалаштинама, судећи по скулптурама и сачуваним сликама ми јако личимо на њих. Уосталом шта кажу етимолози одакле уопште та реч – раса: па не кажу ништа, ћуте, или помињу некакво арапско исходиште. По неки сумњају да долази и од латинског ратио РАТИО. Да видимо колико значења има ратио, од тридесетак издвојићу ова: знање, начин, правило, ум, разум (читај: рас – ум). Дакле мање више семантика расе се врти око разума, знања, поступка и припадности роду, врсти. Може ли се боље од овога уопште и указати на значај Расенске културе и њен утицај на римско – латински етнос, јер прихватајући на пример календар, (који је незамислив без познавања рачуна опет рас – ум), гатање – прорицање, култове Римљани узимају и језик који те поступке образлаже, укратко читав речник везан за било какав разум, односно културу у најширем смислу. Тако и појам телесног склада и лепоте прихватају од Расењана користећи њихово народно име за појам у данашњем смислу најбољег – расног (расенског). Можда као паралела овоме може да послужи шведски израз „Америка“ настао у доба глади и исељавања у Северну Америку а остао до данас као појам за нешто одлично. Тако су и неуки пастири с леве обале Тибра гледајући у богату и лепу Расену за све што је добро и одлично говорили расена, расенско.

Сами Етрурци, владари у Граду, од најранијег доба су представљали живи пример супериорности вршећи највећи утицај на латинско поимање естетике у свим областима. Можда ће неко после свега још поставити питање зашто су Римљани уопште звали Расењане и Расену Тускум, Етрускум. Могуће објашњење налазим у правцу ритуала и гатања у којима су Расењани имали несумњиво највећи утицај на Латине и Италике. Та вештина коју су предали Римљанима по Кикерону називана је харуспикијум, а односила се на прорицање по џигерици закланих животиња. Имали су Латини још један назив за овај поступак – дискиплина етруска, други део ове синтагме читам и чујем само као јетруска односно јетрушка – мала јетра, пошто се ту радило углавном о џигерици пилића. Овде је дакле сакривен један стари српски деминутив који су Римљани чули и релативно мало изменили с обзиром који је број адаптација и транскрипција издржао долазећи нама. Не знам наравно када, али у једном тренутку опадања и дегенерације Етрурије, Римљани прозваше своје суседе Расењане Џигерани, можда зато што су једино још у том послу Јетрурци представљали нешто, сводећи тако некад славан и моћан народ само на еснаф врачева. У том смислу је јасно од чега долази етрурско харвига, доцније ХАРВСПЕЏ латинско (врач), сигурно од Расенског назива за дроб, утробу – хара. Међутим нестабилност и промене код бележења Расенских речи у латинском су пословичне, скоро правило, и први глас је зато несигуран. Могло је то да звучи као х али и као г можда и као к, а нисам далеко од помисли да је вероватан и двоглас жг! Ево и зашто: у примитивној свести, што данас може да изгледа смешно, тело животињско и људско посматрало се и схватало више по зонској подели него, као данас, по функцијској и тако су сви унутрашњи органи били један орган, јер су припадали унутрашњој зони. Зато и јесу рецимо код Грка срце и желудац називани исто кардиа КАРДИА, али се тако називала још и нарав (карактер), али и душа! Унутрашњост човека и животиње била је огледало спољашњег света и ту у том малом космосу одражавали су се и бележили утицаји споља, које је ваљало тумачити. Зато је за мене та расенска утроба – хара у ствари жгара (жгаравица – горушица), место где се налази киселина, желудац, али и џигерица, која је црна – гарава, и прва се жртвује, ставља на жар, што је разумљиво с обзиром на брзину њене кварљивости, поготово у топлом периоду.Знам да ће неком изгледати пренапрегнуто извођење етрурског имена од јетре, али за такве имам питање: одакле онда Хеленима називи јатер ИАТХР и још старији облик јетер ИХТХР – лекар? Осим ако и лекарску вештину нису преузели од старинаца Пеласта чији су лекари постављали дијагнозу и одређивали терапију на основу изгледа животњске џигерице, баш као и њихови сродници расенски врачи.

Sve veze, meniVaša korpa
 

© 2022. Радован Дамјановић, књиге. Сва права задржана.