Драма – Српско Српски речник, прва свеска

Одавно је познато да драма вуче порекло од сатирске драме која бејаше у ствари игра, завршни део сваке „тетралогије“ односно култне приредбе у славу Диониса, где се од почетка до краја овог „перформанса“ све одвијало под командом групе сатира предвођених главним сатиром – силеном. Драма у класично доба видимо дакле значи или финале комедије (в. комедија) или крај трагедије (в. трагедија) стога је Аристотелова дефиниција драме са етимолошког аспекта неупотребљива будући да је у његово доба жанровска подела већ увелико постојала у театру. Међутим уколико Стагиранинову дефиницију рашчланимо и посматрамо из угла Дионисовог сабожја онда је невероватно тачна. Нарочито део који драму открива и као „завршну“ и „озбиљну“ радњу, јер фалофорска је поворка, без обзира на све са данашњег гледишта безобразне и „опсцене“ повике и гестове учесника, била заправо јако озбиљна пошто се радило о култу и то најважнијем па тако и врло озбиљном. И други део дефиниције „завршна радња“ води нас до подручја транса који је главни пратилац култа Диониса.

Одавно је примећено да грчки не помаже у разрешавању порекла саме речи – драма. Како су сви термини везани за Бахово сабожје догрчког порекла (дакле негрчког), решења драме потражимо у том правцу. Сатирско коло или хор је глава поворке а њихове радње приказао сам делом у одељцима о комедији и трагедији где сам ипак више пажње посветио главном глумцу дракисти – вођи силена. За објашњење радњи хориста најбољи увид може да нам пружи обред који се сачувао скоро до данас кроз калушаре у Румунији. Калушари су обично из истог села и девет их је на броју. „Док играју калушари држе штапове, те џиновске храстове буџе које наговештавају фалус.“ Драгослав Антонијевић у Ритуалном трансу на стотинак страна описује ове групе и њихове радње. Из тог обиља више је него лако било извући многобројне паралеле које указују на несумњиву везу догрчке драме са румунским калушем!

Оживљавање свеколике природе, њено „оздрављивање“ после зимске смрти односно болести, људи у старини нису препуштали стихији већ су узимали учешћа у њеном буђењу схватајући сами себе као недељив сегмент универзума. Сходно томе људске обавезе нису биле ни велике ни мале већ су једноставно биле обавезе. Транс Дионисових „поворкаша“ био је начин ступања у тесну везу са силама природе, малим и великим духовима – божанствима. У том смислу Човек је нудио своје тело као инструмент богу које ће он (бог) зајахати (в. јеб). Из овог свеопштег дрмања настала је предгрчка драма. Типично српски склоп гласова дрм био је овде исходиште многим речима: дрмеж, дремка, дремеж, дрмање и наравно драма коју су хеленски дошљаци нафиловали вокалима прилагођавајући је свом говорном апарату и менталном склопу. Тако је мало измењен српски дрмеж предат у светски лексички фонд грчким посредовањем. Дионизијски транс видимо био је праћен губитком свести, „малом смрћу“ односно врстом сна (дремком) а тај најважнији елемент овог колективног оргазма садржан је баш у нашем дрм.