Амазонке – Српско Српски речник, прва свеска

Пословична недоследност палеолингвистике показује се и на примеру Амазонки. Позитивистичку струју и мање ствари би сатерале у логички ћорсокак а камо ли овај женски народ који је стављен у исту раван са митолошким створењима као што су на пример сирене или кентаури, с друге стране пак ти исти жреци „хиперкритицизма“ упрезали су се у кола политичког, пангерманског циља уцртавајући у историјске карте неке Кваде или Готе које су стари писци поменули често узгред чешће само једанпут. Но то је, сходно сврси, бивало више него довољно да их и временски и просторно ситуира као историјски народ, наравно само под једним условом, да су германског соја! У атласима, с друге стране, нема ни трага ни гласа од Амазонки, зашто? Одговор је прост – не уклапају се у велику унапред постављену, слику нордизма, грчки свет је по њима свет северњака а Тезеј и Ахил само што нису Викинзи и ту поред њих нема места неким женама „тамног“ порекла.

Проучавана је тако Илијада у ситна црева, убицирани су мање више сви градови из чувеног другог певања, и сви су они, са ту живећим племенима, проглашени за праве а једини преседан учињен је с Амазонкама. Изгледа да су оне постале „политички неподобне“ још у Пизистратово доба (умро око 528. пре Христа) те су их вероватно по његовом налогу „прескочили“ код првог записивања Илијаде. Тако су, учећи алфабет, Грци паралелно савлађивали и уметност фалсификовања. Тешко је наравно реконструисати његове мотиве за такав посао, али је врло уочљиво да у набрајању Пријамове војске има три пута мање имена и података о тројанским савезницима него у попису грчких градова, односно бродова. Ипак, разлози за оволику диспропорцију у Илијади могли би да буду у њеној намени, јер су главни слушаоци – „циљна група“ – они којима је еп и био намењен, у ствари победници – Хелени.

Поколењима певача иза тројанског рата било је неопходно да знају што више градова и лица грчких учесника јер су на тај начин обезбеђивали пријатнији боравак чак и награду на дворовима њихових потомака и саплеменика. С друге стране „варварска“ малоазијска област просторно ништа мања од хомерске Грчке, насељена чак и гушће, заступљена је код Хомера са бедних стотинак стихова упркос томе што је по Милану Будимиру творац тог спева био Мајонац – дакле негрк!

Заиста се баш ни мало не радујем што овде компликујем и онако запетљано хомерско питање, али изгледа да је то неизбежно. Ипак ако Амазонке прескаче Пизистратова Илијада не прескаче их грчка традиција и стари писци: Херодот, Диодор, Страбон, Паусанија… причају о њима као о стварним живим људима, пардон – женама. Па одакле њима подаци? Наравно, из огромног предања и врло могуће од апокрифног – „паралелног“ Хомера. Погибија краљице Амазонки Пентесилеје коју убија Ахил под Тројом, открива у ствари грчко колективно сећање на озбиљну војничку силу ових жена. Јер да их хеленска традиција не памти као најопасније борце не би ни Ахил, најјачи мегданџија у Грка, добио ту улогу да баш он победи Пентесилеју, већ би легендарни „кастинг“ ишао ка епизодистима типа Теукра или звезде у успону Одисеја! Да, амазонкама су супротстављени главни хеленски јунаци: Тезеј, Херакле и Ахил – а то значи да са њима није било шале.

Главно место ове женске државе забележено је од Грка као Темискира на Црноморској обали између Синопе и Трапезунта. Одатле, из те доста простране области на реци Термодонту, полазиле су ове жене у своје походе. Најславније њихово време чини се ипак да је предтројанска ера кад су упадале у Сирију али и у Европу. У Лидији чувени су градови основани од Амазонки: Гринејон, Мирна, Кума, Смирна и Ефес. „Случајно“ то је простор Хатске па доцније Хетитске државе, тачније њен западни крај, а та се држава половином другог миленијума пружала баш од амазонских страна на Црном мору па до ових градова на обали сасвим близу Егејског мора. Јесу ли Амазонке у ствари „наследиле“ крајем хетитског господства делове овог великог царства и као нова сила дочекале хомерско доба? Њихов исходишњи простор на Термодонту, хиљаду километара далеко од Тројаде, ипак упућује да су се код Илиона бориле њихове саплеменице из Лидије, која је вишеструко ближа.

Језик којим су оне говориле свакако није грчки па тако ни грчка објашњења а поготову доцнија етимологизирања око њиховог имена ништа не ваљају. Забуну уноси очигледна измишљотина како су Амазонке тобоже секле десну сису да би могле да напињу лук. МАЗОЦ мазос – грчки сиса, помогла је ову параетимологију па су Амазонке по томе Без–сисе. Сва је ипак прилика да су Грци чули име племенско, можда и лично, које их је подсетило на њихово сиса, а како се радило о женама брзо је затворена „логичка конструкција“. Да је заиста у питању забуна и измишљотина потврда је постојање још прегршт семантички потпуно различитих назива Амазонки. Један је и Јакогруде – Прсате. Археологија и топоними ипак могу доста да помогну око имена јер читава „амазонска траса“: Лидија – Фригија – Кападокија врви од израза и трагова мас типа. Најјачи доказ чини ми се ипак да је тај што се на вазама нигде, али баш нигде ни на једној слици, не приказују Амазонке сакатих груди. Напротив, у питању су савршено здраве и „целе“ жене, тако да имамо овде у длаку исти раскорак као у етимологизирању Хелена око трагедије (в. трагедија) где од јарца на вазама нема ни трага ни гласа! Па шта онда значи Амазонка, од чега долази – могуће од предгрчког и негрчког мамадојка. Ова синтагмица садржи двоструко удвајање прво звуковно ма ма, а потом и појмовно мама и дојка, што је готово исто. То би дакле била мама са дојкама односно слободније – велика мајка. Ово је археолошки и директно потврђено с обзиром да култ Велике Мајке и долази са амазонске трасе где је неколико јаких женских светилишта, основаних баш од Амазонки, дочекало хеленско доба, као Гринејон а нарочито Ефес где још увек постоје остаци неколико храмова Ефешке Артемиде. А шта је друго Артемида до слика и прилика Амазонки. Можда још старија представа Артемиде од ове је жена са преко два туцета сиса, окружена приказима биљног и животињског света где се очигледно ради о култу плодности. Артемида дакле има два главна лика: један је онај жене ратнице – ловкиње са „само“ две сисе, то је изгледа она покретна, летња – дневна половина. Други је лик статичне жене мајке – дојкиње, зимско – ноћна половина. Цео овај простор од Егејског до Црног мора наглашено је женски у култном смислу, а такав је дочекао и појаву хришћанства. Ова дакле исконска мама постаје ама (попут тата – ата) а дојка постаје дзојка, потом сасвим искварено код грчког бележења зона. Иначе прелаз д у з и обратно није ништа необично у српском језику и налази се рецимо школском примеру вез – вед, знање – вид, (повезивање дакле разумевање). Земља Амазонки је Амадолија – Анадолија а њихово име тако сакривено преживело је до данас и то на истом оном простору где их прво и затичемо.

Питања има свакако још, као на пример је ли краљевско име Анталос млађе или старије од географског појма? А што се секире тиче та чувена двосекла секира коју су користиле Амазонке Грци су звали сагарис а основно саг могло је да настане само од српског сек као и секирање.