Акценат – Српско Српски речник, друга свеска
Један од главних разлога што ми је драго да је пропала Југославија је тај што све мање трпим терор спикера, да не кажем “говорећих” у медијима, који су нас читав живот терорисали акцентовањем ЈУГОславија, иако смо сви ми, да кажем слободно и стално говорили југоСЛАВИЈА. Дакле, народски речено код нас се боље чуло славија, а код њих југо. Можда би нас и сломили да је та држава трајала бар 500 година а не седамдесетак. Сад се питам кад ће почети да мењају ово Србија? Видећемо.
Које су то особе, креатуре, из којих центара, гурале те чудне нагласке у народ? Шта је била идеја? Можда да се невероватна отпорност српског језика нагриза акцентом? И тако удара на саму његову структуру. Јер који то још медитерански језик има логичну реченицу од четири на изглед исте речи попут наше: горе горе горе горе. Она добија очигледно смисао само кроз нагласак, дакле изговор! Таквих примера има још и сви они доказују велики значај изговора, при том у свој својој прецизности српски језик оставља и могућност “приватне” варијације у оквиру акцентовања одређене речи. Као у примерима СЛАНИНА-СЛАНИНА, или ПЛАНИНА-ПЛАНИНА, где “изговарач” пратећи сопствени осећај и расположење, акцентује по инспирацији и контексту. У овом акцентовању најразорнија и заиста бестидна варијанта је ПАТРИјарх. И сад ми од Цара Душана изговарамо нормално патрИЈАРХ, ид дођу “лектори” и терају нас да говоримо “како треба”. Неко ће рећи да су језичке ствари у домену конвенције, договора. Па можда и јесу, али нису ствар наговора! Једна од такође невероватних ствари је диригована и спровођена идеја, сигурно пола века, која директно стоји у вези с хајком на акценте. Идеја о партиципу. Као, партицип било какав “не треба” користити јер је то ... па, рецимо застарело!
И шта смо добили тиме? Једном сам чуо у електронском медију особу која себе назива писцем, да каже: “говорници српског”; што је рогобатна примена енглеског спикерс. Јер у традицији српског језика је да се говорником не назива човек који говори (користи одређени језик) већ онај који говори “уоквирен” темом, у одговарајућим времену и наравно простору!
Још давно, кад сам био на Светој Гори, читајући један грчки туристички водич (на енглеском), кроз манастире, схватио сам како се и на најмањим и најбезазленијим стварима чувају државни интереси, кроз прецизну формулацију. Тамо је дословно, кад се говорило о Хиландару, стајало да га настањују “сербиан спикинг манкс”, што се на српски преводи само употребом партиципа као “српски говорећи монаси”. Дакле, Грк није написао “сербиан манкс” – српски монаси, што они у суштини јесу, већ се строго држао службеног и формалног. И ма колико то мени тада а и сада изгледало ситно, и ситно, он је у праву. Јер, сви наши монаси, као прво, нису ни тада били срби, а друго и најважније, да би боравили дуго у Грчкој, добијали су грчке пасоше. И у сад они сви постају Грци, али се прецизно дефинишу – уместо Грци, као сербиан спикинг манкс. Што оставља могућност и за тумачење да се ради о неким ексцентричним Грцима, који из некаквих њихових разлога – говоре српски!
Оно што схватам као посебно ексцентрично и визионарско у овој причи из седамдесетих година прошлог века јесте назив језика – сербиан, док је тада увелико и из све снаге код нас званично владала, да не кажем харала синтагма: српско-хрватски. Ето, и то је могуће. У свој својој ситности Грци су тада били крупнији од многих наших институција које су требале да буду, и словиле као националне! И не само крупнији, већ су били и визионари. Они су више веровали у српство од већине у самој Србији. Кад би хтео да будем злурад, изгледа да су их толико наплашили Краљ Милутин и Цар Душан да и 600. година касније Србин значи нешто у Хелади!
Кад сам почео са акцентом, да кажем још само нешто о партиципу. Разумем да је бесмислено рећи “бејах побеђен лутајућим витезом” – победио ме је у двобоју витез луталица – јер витезова више нема. Али зашто се стидимо да кажемо рецимо: бејасмо изложени мутирајућем вирусу.