Књиге

Комплети књига

Препорука професора

Да ли је такозвана еволуција, измишљен процес, да ли су напредак и развој само привид у протоку времена или је све само једна добро подржана лаж? (в. Полусрби). Изгледа да се језик не развија, него напротив, закржљава. Ово је одавно примећено а многи митови говоре да је давно било боље. Време полубогова смењено је временом богова а затим време хероја. Потом је стигло раздобље људи, у коме се ми налазимо.

Аријевско предање говори о нашем добу као каљуги – кали југа, ери блата и тмине. Одавно је српски бард – брад, изрекао: свако време има своје бреме. Бреме на енглеском гласи БРДН. А то је заправо брдо нечега на плећима; па нека је суво грање, уме да притисне. Камо ли онај брдн који притиска душу. „Калијугиста" би душу назвао ектоплазмом, измеривши јој тежину од једне унце. А како се мери језик? А вавилонска кула? Нећу сад о вавилонској кули, схватите причу о њој само као алегорију, ако вас из било ког разлога све то узнемирава. Атеиста, гностик... могу да покушам да разумем такве људе, јер и њиховим начинима дошли су људи, давно пре мене, до сазнања да се језик квари. Језик, српски, се квари. Кваре се и други језици, али мени заправо једино тешко пада кварење српског језика. Један од „одличних" начина да се брзо поквари језик је отимање из његовог корпуса, и стварање нових, такозваних, језика.

Даћу вам један инстант пример зашто ми не смета кварење туђих језика: узмимо „црногорски". Језик. Узмимо „босански језик". То што се они кваре мени више не смета. Али, пошто знам да се ради о српском језику, не могу да се не секирам кад видим, заправо чујем, његово кварење. Пре двадесет година, а поводом појаве црногорске граматике, (в. Полусрби) рекао сам да ћемо присуствовати настанку „црногорског језика"... Никако не волим што сам испао пророк. Човек се пита шта је следеће. Па, вероватно, појачање пропаганде о такозваном „војвођанском језику`: Ово ма- сакрирање српског језика није само на нематеријалном, духовном плану. Последице тог процеса довеле су, и доводе, до нестајања српског животног простора. Они који би требало о томе да брину, да се то не догађа, они се не брину, они ништа не раде. Говорим о институцијама на нивоу Државе. Држава не постоји. Сходно томе, све се свело, целокупна борба за српство свела се на појединце и њихове личне напоре. Пошто се моји Речници баве и етимологијом, можда је време да нешто кажем и о њој. Етимологија код Вујаклије и у старогрчком речнику – етима – истина. Дакле, она је у суштини наука о истини. Ако сада кроз истину, да се језик квари, сагледамо и ослушнемо тзв. старогрчки облик етима, схватамо да је тај искварени облик морао имати исправан изворник који је можда гласио — истина. Етима, естима, истина.