Веверица – Српско Српски речник, прва свеска

У Повести времених лет за 6367. годину византијског рачунања, односно за 859. годину наше ере стоји:Овај кратки пасус открива заиста много: прво видимо да су раштркани и разједињени Словени на простору будуће Русије плаћали зависно од положаја, данак на две стране, они северно Варјазима а они јужно Козарима (које преводилац на новоруски зове Хазарима). Пољани, Вјатичи и Северани су плаћали по сребрњак од огњишта. Лихачев преводи – по серебрни новчић и по белку (веверицу) од дима (огњишта). Најстарији словенски летописи тврде да су они (Словени) дошли у своје нове пределе са Дунава или како изричито каже Повест: Или опет о истом на другом месту такође у Повести:

Тако веверица (бјелка) у староруском тексту открива и потврђује правац кретања Словена са југа на север (а не са севера на југ како тврди и наравно лаже бечко–берлинска школа), а да је било обрнуто новоруски израз не би био бјелка, што несумњиво показује поларни бели варијетет ове животињице.

Оригинал Повести односно текст монаха Нестора није сачуван а неколики преписи из којих је и реконструисана Повест потичу из друге пол. 14. и 15. века, дакле и пре пет векова веверица је у Русији још увек била веверица а не бјелка.Толико се обрадовах овим открићем како су Словени баш из данашње Србије отишли у своје Чешке и Русије, да сам умало заборавио на саму етимологију речи веверица, која је побегла од нас свим околним народима и то околним у најширем смислу –буквално од Атланског до Индијског океана. Долази дакле од врвети али и вртети се (на врху крошње). Веверица значи врви–брбља, и тресе гране верући се (веверући) по дрвећу.